E-mail - Kontakt
Loading

Ukratko o planini Majevici

  Majevica je jedna od najpoznatijih severno- balkanskih planina koja spada u niže planine, flino- rudne Dinaride, sa dinarskim pravcem pružanja (sz.-ji) u dužini oko 60 km. Najviši dio planine Majevice je vrh Stolice 916 m nadmorske visine, sa TV relejom (srušen 1995. u NATO bombardovanju). Ostala uzvišenja su niža od 900 m - Muzeljska kosa 898 m, Međednik 843 m, Okresanica 815 m. Majevica čini razvođe između slivova Save, Drine i Spreče, odvaja Semberiju od Sprečkog polja. Planinsko jezgro je od starih magmatskih (rudonosnih) stena, od serpentina i tufita, koji izbijaju na površinu, iznad tercijarnog pokrivača plutonsko- vulkanske mase.

  Planina je znatnim delom izgrađena i od eocenskog fliša, a zastupljeni su i gornjokredni i oligocenski sedimenti, takođe i neogene (miocenske i pliocenske) stijene panonskog mora. To more je pokrivalo Majevicu; planina je bila jedno od ostrva južnopanonskog arhipelaga (kao i Fruška gora, Cer, Vlašić, šumadijske planine). Majevica je hidrografski čvor; Njene vode otiču ka Savi (reka Tinja koja lučno obilazi Majevicu, Brka, Gnjica), Drini (Sapna, Tavna, Janja i Spreča (rijeka Jala). Majevica je rudonosna. U njenom podnožju ima uglja (naziv mesta - Ugljevik) kamene soli (kao u susednom Tuzlanskom basenu), kvarca (za industriju stakla). U međuratnom periodu u podgorini planine vađena je i nafta. U planini izbijaju termo-mineralne vode kod Priboja, Kiseljaka (Vitinički Kiseljak). Planina je prepreka vezama susednih mikroregija, ali sa dobrim saobraćajnicama. Junim podnožjem vodi pruga normalnog koloseka Zvornik-Tuzla-Doboj , a zapadnim podnožjem i pruga Brcko- Banovici. Pored pruge južnim podnožjem Majevice vodi asfaltni put Tuzla-Caparde-Zvornik , a preko planine putevi:Tuzla-Priboj-Bijeljina, Tuzla-Lopare-Brcko i dr.

Majevica - stanovništvo

  1.a.  Majevica je niska planina u sjeveroistočnoj Bosni, čije padine dopiru na sjeveru do rijeke Save kod Brčkog i Brezovog Polja, odnosno do ravni Semberije i Posavine, na zapadu do rječice Tinje, i na istoku do Drine, a na jugu do doline Spreče. Geološki i geomorfološki ona je jedna cjelina: takvom se ne smatra u narodu“ - Filipović područje Majevice sa regionalno-geografskog i etnološkog gledišta određuje kao „manju predeonu cjelinu“, Majevicu u užem smislu, u unutrašnjosti te planine i „prostranu podgorinu“ koja ulazi u sastav susjednih predionih cjelina u riječnim dolinama.

Risto Jeremić je uočio podjelu naselja u obimu Majevice kao morfološke cjeline na naselja na Majevici i naselja na njenoj podgorini: „Pod Majevicom se razumijevaju sela koja leže u njoj i na njenim padinama s obje strane i dele je na zvorničku, tuzlansku, i brčansku Majevicu“.

Preme Dejtonskom sporazumu, kojim je u bivšoj SR Bosni i Hercegovini okončan građanski rat 1992-1995. g., Majevica je manjim dijelom pripala Federaciji BiH, a većim Republici Srpskoj.
  b. Predio Majevice, kako ga je već odredio Filipović, obuhvata 25 naselja. Srbi su bili do poslednjeg rata u 20 sela, Muslimani u 2 [Na(h)vioci i (H)umci], Hrvatiu jednom (Drijenča) i dva etnički mješovita naselja (Lopare, varošica, većinski Srbi i Šibošnica, većinski Muslimani). Svih 25 naselja pripadala su opštini Lopare. Danas je situacija zbog gradjanskog rata nešto izmijenjena. Federaciji BiH pripala su naselja: Humci, Nahvioci, Drijenča, Brezje (pravoslavn; dijal. Brežđe, ), Lukavica (pravoslavni; pripao jedan veći dio sela) Piperi (pravoslavci; pripao jedan dio sela), Šibošnica, Visori (pravoslavci), Miladići (pravoslavci) i dio zaseoka Džemat (pravoslavci) u selu Priboju/Príbuju. Pomjeranje stanovnistva u toku građanskog rata bilo je više na majevičkoj podgorini (samo Srbi i Muslimani) nego na samoj Majevici.

  2. Filipović ističe da „na Majevici ima pouzdanih materijalnih ostataka iz praistorijskog doba, ali mlađih od neolita“.
  Ima i više građe o prilikama na Majevici u srednjem vijeku, ali ona nije takva da bi se mogla dati punija slika o etničkimodnosima na Majevici u tom periodu. „Najstarija pisana vest o oblasti kojoj pripada i Majevica nalazi se u delu
O upravljanju carevinom, kojom je sredinom 10. veka napisao vizantijski car Konstantin Porfirogenit. Među građevinama u pokrštenoj Srbiji car spominje, kao poslednji grad Soline... U srednjem vijeku imenom Soli zvala se prostrana oblast u kojoj je glavno naselje bio Soli, mjesto sa izvorima slane vode. Po Porfinogenitu Soli su bile u užoj Srbiji, a ne ;u zemlji Bosni‚... Otada pa zadugo nema pisanih vesti o Majevici, tako da se ne zna kada su Soli ušle u sastav bosanske srednjovjekovne države, kao ni to da li je Majevica tokom samostalnosti bosanske države delila sudbinu oblasti Soli. Oblasti Soli i Usora u srednjem veku su stalno predstavljale sporno područje između Bosanaca, Mađara i Srbijanaca“. Ovo područje dobio je 1284. g. kralj Dragutin od svog tasta, ugarskog kralja Vladislava. Do 1324. g. držao ich je Dragutinov sin Vladislav. Tada je te oblasti pridružio bosanskoj državi ban Stjepan Kotromanić. Mađari drže Majevicu od 1464-1512. g.; posle pada Bosne pod Turke(1463), Mađari su osvojili grad Srebrenik („zapadna podgorina Majevice“) sa okolinom i formirali srebreničku banovinu.

Srednji vek na Majevici, prema Filipoviću, traje do njenog pada pod Turke. Grad Srebrenik je pao Turcima u ruke 1512. g. iako je vrijeme pada banovine usvojeno stanovište, izvori o tome nisu identični. O tome nedostaju turski izvori, dok se vrlo oskudni zapadni izvori o istom problemu razilaze. Filipović navodi, prema F. Račkom, jedan dokument iz srenjeg vijeka, iz doba prije poslednjeg mađarskog osvajanja Majevice: „To je povelja koju je u oktobru 1458. g. u Žepču izdao kralj St. Tomaš, u svojstvu bosanskog kralja i gospodara srpske države (despotovine) logofeldu St. Ratkoviću, koji je bio veliki logofeld na despotskom dvoru. Ratković je imao i mnoga imanja u raznim kraljevinama. Kralj mu je dao i neka sela u Majevici i njenoj podgorini: `u vlasti teočačkoj selo Lukova i selo Prekopac dolni i Prekopac srenji i selo Kunceli i drugi Kunceli i Podlužje i Pelave i Tobut dolni, što su držali Veskovići`“. Peljave i Tobut su i danas sela sa tim imenom na Majevici, i Teočak je muslimansko selo na istočnoj majevičkoj podgorini.

Datum pada srednjovjekovnog grada Teočaka pod Turke nije ni približno utvrđen. Ni formiranje zvorničkog sandžaka, kojem je pripadala Majevica, nije tačno utvrđeno; ali se „ ... sigurno zna da se to dogodilo između 1477. i 1483. godine“. Govoreći o stanovništvu u doturskom vremenuu Tuzli i njegovoj okolini, A. Handžić ističe da je „... u ovoj oblasti, kao i u drugim našim zemljama živjelo isključivo slavensko stanovništvo“.
Srpski etnički karakter povrđuju i imena na stećcima na Majevici. Pomenuću samo neka imena: Dragoje Junotić, Radmilo Brajković, Veselko Golubović, Hotim Bogosalić, Petko Rajković, Miloš Bratosalić, pop Gojčin, pop Pilip, Radosav...

Pošto su Turci osvojili Majevicu, dovodili su na nju vlaško stanovništvo iz dinarskih predjela. O tome svjedoče popisi vlaha iz 1528. i 1533. godine.

  3.a.  Stanovništvo Majevice je u užem smislu je velikom većinom srpsko (pravoslavno) i... čine jednu izrazitu grupu i smatra se takvom. Oni sebe zovu „Majevičanima...“
Majevički muslimani (2 sela) čine jednu manju etničku cjelinu sa muslimanima na sjevernoj podgorini Majevice (naeselje Vražići, Čelić, Koraj i dr.). svoje hrišćanske susjede (Srbe) oni intimno zovu Vlasima, ovi njih Turcima.Stanovnike Drijenče, koji su Hrvati i katolici, susjedi, kako muslimani tako i pravoslavci, zovu obično Šokcima. Hrvati ovoga sela su dio veće podmajevičko-sprečanske hrvatske grupe. U selu Loparama živi i manje grupa (nekoliko domaćinstava) „rumunskih cigana, tzv. Karavlaha“.

  3.b. U završnom razmatranju svoje monografije Filipović zaključuje o porijeklu majevičkih Srba: „Majevički srbi su velikom većinom poreklom iz dinarskih krajeva, i to najviše iz Crne Gore i Hercegovine. Od 355 rodova, koji su imali 3124 domaćinstva (1967. godine), njih 141 rod (39%), sa 2106 (67%) domaćinstava, poreklom su iz Hercegovine, Crne Gore i Brda“. Najintenzivnije doseljavanje pravoslavaca na Majevicu je u drugoj polovini XVIII vijeka i prvoj polovini XIX vijeka. Podatke o porijeklu većine majevičkih Srba Filipović iznosi u posebnom delu svoje monografije. Do dolaska Turaka na ovom prostoru bilo je pristalica triju konfesija: pravoslavne, katoličke i bogumilske.

  3.c. Majevica je tokom istorije pripadala raznim gravitacionim sferama: Zvorniku, Brčkom, Tuzli i Bijeljini.
U srednjm vijeku Majevica je bila upućena na Zvornik. Pošto su Turci osvojili ovaj predio (1512), uticaj Zvornika, koji je postao sjedište sandžaka, vjerovatno je i pojačan, kao i uticaj Tuzle (gornje).
  U drugoj polovini XVIII vijeka Majevica ulazi u gravitacionu sferu Brčkog, koje postaje važan trgovački grad. Kada je 1852. godine sjedište okruga preneseno iz Zvornika u Tuzlu, Tuzla uvlačio ovaj predio u svoju gravitacionu sferu. To naročito dolazi do izražaja poslije austrijske okupacije (1878) i građenja željezničke pruge Doboj- Tuzla (1886).
Poslije Drugog svjetskog rata uticaj Zvornika na Majevici slabi, i znatno raste uticaj Tuzle zbog njenog naglog razvitka kao centra rudarsko-industrijskog bazena. Po izbijanj građanskog rata (1992-1995). Majevica ulazi u sferu Bijeljine.

Nekada je Majevica bila stočarsko-voćarski kraj (ekstenzivno stočarstvo i voćarstvo), a danas je ovo voćarsko- radnički kraj. Preko Majevice vodi magistralni put Bijeljina-Priboj-Tuzla i regionalni putevi Tuzla-Lopare-Brčko(jedan krak se odvaja u Zvornik, iz Lopara preko Priboja) i Tuzla- Sibošnica-Brčko. Zato Majevičani putuju na „državni poso“ u Tuzlu i Bijeljinu. Manji dio njih radi na „privremenom radu“ u inostranstvu.

Tekst je preuzet iz knjige „Osnovna škola u Majevičkom Priboj

Porijeklo prezimena selo Priboj, opština Lopare, Republika Srpska

Priboj, 1969. godine

Priboj je nekada bio sjedište opštine (do 1952. godine). Današnje stanovništvo čine doseljenici, skoro svi su iz Hercegovine. Prema narodnom predanju priča se da su na mjestu Škriljevcu živjeli neki Sremci, pa se to mjesto i sada zove Srijemci- Srijemačke njive.

Preci pojedinih rodova su se doseljavali na krčevinu, pa su onda obično pozivali i druge da se nasele. Tako je pradjed Bogdanovića, dozvao nekog Veselina iz Rastošnice, opština Zvornik i od njega vode porijeklo Popovići, od kojih su mnogi bili popovi.

Radovanovići (4.k), Stanojevići (4.k), Tomići (14.k), Bojići (1.k), Jovići (11.k)-(ukupno 34.k slave sv. Lazara), svi su zajedničkog porijekla. Iako su zajedničkog porijekla, već se uzimaju medju sobom. Staro prezime im je Stanojević.

Bogdanovići (17.k), Jovići (6.k), Jovanovići (1.k), Petrovići (6.k), Lukići (4,k), Rikići (12.k), Stojanovići (5.k)-(ukupno 50.k , slave sv. Jovana), svi su zajedničkog porijekla. Njihov predak Teodor je došao iz Gacka u Hercegovini, i naselio se na krčevini. Daljom starinom potiču iz Pive u staroj Hercegovini i misle da su od istog roda u Pivi od koga je bio i Junak (Bajo Pivljanin).

Tasovci (11.k sv. Arhandjeo) porijeklom iz sela Trešnjaka kod Trebinja. Odatle su došli davno.Vaso Tasovac, rođen 1889. godine, koji nabraja svoje pretke: njegov otac: Ostoja rodjen 1870. godine, djeda: Vaso, pradjeda: Ostoja, čukundjeda: Božo, navrndjeda: Nikola, kurdjel: Mitar. U groblju su prvi sahranjeni Mitar i Dimitrije.

Lujići (2.k), Mijići (2.k) (ukupno 4.k sv. Jovan), doselio se predak Mijo iz Hercegovine, (pradjeda čoveka koji je 1902 imao 65 godina, naselio se u planini i krčio.

Grujičići, od kojeg su Simikići (14.k), Gligorevići (6.k), Milanovići (12.k), Marići (4.k), Jovići (10.k), Radovanovići (2.k)- (ukupno 48.k, slave sv. Luku, a neki i sv. Lazara), doselili su se sa Han Pijeska- istočna RS, daljom starinom su iz Hercegovine. Od Grujičića vode porijeklo i Jovanovići- Peraćevići u Tobotu- opština Lopare.

Sekulići, staro prezime Gajići (6.k sv. Jovan), porijeklom su iz Hercegovine.

Zeljići (4.k sv. Arhandjeo), porijeklom su iz Hercegovine.

Mitrovići (6.k sv. Arhandjeo), godine 1969., Blagoja je imao 76 leta, a njegov djeda je došao iz Hercegovine.

Krsmanovići (5.k sv. Jovan), porijeklom su iz Hercegovine. Od ovog roda ima ih još u Brčkom, Beogradu, i u Maleševcima.

Djukanovići (14.k sv. Nikola), porijeklom iz Hercegovine.

Ristići, staro prezime Kondić (14.k sv. Jovan), starinom su iz Mostara.

Andrići (5.k Sv. Nikola), njihov pradjeda Andrija bio je poslednji koji je došao u Priboj iz Hercegovine, oko 1860. godine. Mjesto na kojem se naselio i sada se zove Andrijino brdo.

Gavrići (8.k sv. Jovan), zovu se i Srijemci, Pradjeda se doselio iz Srema. Ima ih i u Tuzli.

Radići (4.k), Petrovići- Stankići (7.k)-(ukupno 11.k sv. Avramijevdan), pradjeda im je doselio iz Banjice kod manastira Tavna, daljim su porijeklom iz Hercegovine.

Delići (3.k) su od Delića u Peljavama- opština Lopare, odakle su se doselili oko 1920. godine.

Petkovići (2.k), otac je bio rodom iz sela Podgore- opština Lopare i u Priboju se naselio kao šumar. Okolina kazuje da su Petkovici porijeklom iz Hercegovine i da je njihov predak Petko kad je došao bio druga vjera (Musliman).

Bijelići (3.k), su iz Tobuta, imaju rodjake tamo.

Dokić (1.k sv. Jovan), otac došao sa planine iz Tobuta kao prizetko u ženinu kuću.

Zarić (1.k sv. Nikola), još za turskog vremena prešao iz (Zlog Sela) na begovsku zemlju.

Krstić (1.k sv. Jovan), oca im je dovela majka iz Šetica kod Zvornika još prije 1878. godine.

Mirkovići (1.k), oca im kao dijete dovela majka iz Mezgraje kod Zvornika ženi u kucu u Gavriće.

Stevanovići ili Bešlići (6.k sv. Jovan), navodno su doseljeni iz Hercegovine, a okolina ih smatra da su karavlaškog porijekla.

Radovanovići (4.k sv. Jovan), porijeklom su iz Crne Gore.

Simeunovići (9.k), od kojeg su: Petrići (6.k), Savići (1.k)- (ukupno 16.k sv. Jovan). Predak Simeun je došao oko 1800. Odine, porijeklom su iz Hercegovine.

Radojevići (2.k sv. Arhandjeo), otac došao iz Lopara ženi u kuću.

Djokići (5.k sv. Jovan), porijeklom iz Hercegovine.

Ostojići (6.k), porijeklom iz Hercegovine.

Ostojici (4.k sv. Nikola), porijeklom iz Hercegovine.

Kovačevići (1.k), su od Kovačevića u Gackom- Hercegovina.

Nikolići (7.k sv. Nikola), porijeklom iz Hercegovine.

 Radovanovići- Živanovići, zvani Muzeljevići (6.k sv. Nikola), u Petrovićima u G. Priboju su doseljeni iz (Muzelja).

 Stevići, staro prezime Trišic (2.k sv. Nikola), otac im je bio od Trišića u (Zlom Selu) i došao curi u kuću.

 Tošići (2.k), otac im došao iz (Labucke curi i kuću prije 1914. godine.

 Ristići (1.k), došao iz (Lipovica).

 Cvjetković- Ćetković Milan (1.k), je od Delića u Peljavama, došao na kupljenu zemlju.

 Djordjić. Dj (1.k), došao iz (Lokanja) ženi u kuću.

 Rakići (2.k), obojica došli iz Podgore ženama u kuću. Oni su od Rakića koji su porijeklom iz Hercegovine.

 Ilić- Rakić Rado (1.k), došao iz Peljava ženi u kuću.

 Popović Ratko (1.k), došao iz Tobuta 1959. godine ženi u kuću.
Nepoznate starine koji su zaboravili su: Vasilići (4.k sv. Arhandjeo), zaboravili starinu.

 Miljanovići (5.k), Davidovići (3.k)- (ukupno 8.k, slave sv. Jovana), zajedničkog su porijekla, zaboravili starinu.

 Stjepanovići (2.k), Babići (6.k)-(ukupno 8.k sv. Jovan), zajedničkog su porijekla, zaboravili starinu.

 Rikići (5.k) , Petrovići (8.k sv. Jovan), Miličić (1.k), Ilići (12.k)-(ukupno 26.k sv. Jovan). zaboravili starinu.

 Stevanovići (5.k), Panići (7.k)-(ukupno 12.k sv. Jovan). Ilija Stevanović (63 godine imao 1969.) kazuje da je u Priboju bio i njegov peti predak Nikola, i da je njega umorila kuga. Stevanovići i Panići se ne uzimaju.

Priredio Aleksandar Aksić Šarko

Marinko Petrović - Moja istraživanja istorije Priboja i okoline

Uzeo sam sebi za pravo da u slobodno vrijeme potražim literaturu iz koje bih mogao steći bolju sliku stukture stanovništva mjesta u kojem sam rođen, koliko sam u tome uspio vidi se iz slijedećih podataka pa procijenite sami. Literatura koju sam koristio su uglavno sumarni popisi stanovništva: Turski popis iz 1533. godine , Austo-Ugarski popisi iz 1879, 1895 i 1910. godine  i popis Kraljevine SHS iz 1935. godine. Trudio sam se da doslovno prepišem sve podatke tako da su dole navedeni nazivi sela i brojevi autentični onim u navedenim popisima.

 Po mojim istraživanjima Priboj kao naseljeno mjesto se prvi put pominje u Turskim popisima zvorničkog sandžaka iz 1519 i 1533. godine na strani 160 ovim riječima:

„/153/ TIMAR KNEZA RADOVANA“

Čifluk kneza Radovana, u blizini sela Priboj, pripada Završu:

Kuća 1, pratećih članova 1

                                                                                                                                                                            Prihod    500

         Zatim na strani 192 ovim riječima:

„/343/ TIMAR HASANA , SINA BAJZIHA – SERBULJUKA , SA DRUGOVIMA (posadnik u tvrđavi Telčak)“

Selo Tamla , drugim imenom Krčina (Krćina) , pripada Zvorniku:

                Kuća 14,neoženjenih 3, baština 5

                                                                                                                                                                            Prihod    2030

Selo Priboj ,pripada Završu :

                Muslimanskih kuća 30, neoženjenih 10, baština 2;

 hrišćanskih kuća 21, neoženjenih 12, baština 5, mezri 1

                                                                                                                                                            Prihod    5170

                                                                                                                                                             Svega     7200

                                                                                                                                             Dio imenovanog  1500

„/344/ TIMAR BOSNA ISKENDERA(posadnik u tvrđavi Telčak)“

Dio od selo Tamla, pripada Zvorniku i Priboj, pripada Završu

                                                                                                                                                                            Iznos       1400

„/345/ TIMAR MERGUBA(posadnik u tvrđavi Telčak)“

Dio od selo Tamla drugim imenom Krčina , pripada Zvorniku i Priboj , pripada Završu                                                   

                                                                                                                                                                            Iznos       1400

„/346/ TIMAR MUSE , SINA JUSUFA (posadnik u tvrđavi Telčak)“

Dio od selo Tamla drugim imenom Krčina, pripada Zvorniku i Priboj, pripada Završu

                                                                                                                                                                            Iznos       1400

„/346/ TIMAR  ISA-A, IMAMA“

Dio od selo Tamla drugim imenom Krčina, pripada Zvorniku i Priboj, pripada Završu

                                                                                                                                                                            Iznos       1500

  Kao što vidimo iz predhodnog na prostoru današnjeg Priboja u periodu  oko 1533. godine, muslimansko stanovništvo je bilo zastupljeno na dvije baštine (posjeda - imanja) sa 30 kuća u i od muškog življa ima 10 neoženjenih, a hrišćansko stanovništvo je zastupljeno na pet baština sa 21 kućom i od muškog življa ima 12 neoženjenih.Takođe iz istog vidimo da se pominje  i jednamezra, što znači  dajejedandioPriboja  biopust, nenaseljen, alisavidljivimostacimakuća, mezarlukaidr. odranihihstanovnika.

  Period od ovih turskih popisa do dolaska Austro- Ugarske Monarhije mi je prilično nepoznat, pa o stanovništvu Priboja tek mogu da navedem  podatke iz popisa 1879. godine odnosno neposredno poslije Berlinskog Kongresa (1878.) nakon čega Bosna pripada pod Austro-Ugarsku protektorat. Po tom popisu sela: Briest, Labucka, Maleševci, Priboj, Tobut i Zloselo pripadaju pod „obćinu- džemat“ Priboj, KotarZvornik, Okružje Zvornik  i prema tome popisu imaju slijedeći broj stanovnika:

Obćina

Mjesta

Kuća

Muškarci

Žene

Ukupno

Muhamedanci

Pravoslavci

Katolici



Priboj

Briest

25

88

77

165

-

165

-

Labucka

118

404

337

741

-

741

-

Maleševci

85

113

116

229

-

229

-

Priboj

123

409

408

817

-

817

-

Tobut

103

334

311

645

-

645

-

Zloselo

60

192

170

362

-

362

-

 

 Poređenja radi, prema istom popisu grad Zvornik kao sjedište kotara ima sledeći broj stanovnika:

Obćina

Mjesta

Kuća

Muškarci

Žene

Ukupno

Muhamedanci

Pravoslavci

Jevreji

Zvornik

Zvornik

799

1300

1212

2512

1809

653

50

  Lopare kao centralno mjesto i sjedište opštine kojoj pripada današnji Priboj se uopšte i ne pominju na ovom popisu, nego se njegovi stanovnici ubrajaju u malobrojne žitelje Kozjaka i Mačkovca.

  Šesnaest godina kasnije na popisu 1895. godine struktura stanovništva političke općine Priboj sa selima Džemat, Gornji Priboj, Peljave i Srednji Priboj je sledeća:

Obćina

Mjesta

Kuća

Muškarci

Žene

Ukupno

Muhamedanci

Pravoslavci

Katolici

Priboj

-

176

617

578

1195

7

1188

-

   Godine 1910. na popisu Austrougarske Monarhije struktura stanovništva Priboja je sledeća:

Obćina

Mjesta

Kuća

Muškarci

Žene

Ukupno

Muhamedanci

Pravoslavci

Katolici

Priboj

-

227

800

757

1557

-

1557

-

 U peridu Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca prema popisu izvršenom 1931. godine opština  Priboj pripada Tuzlanskom srezu,Drinske banovine. U tom periodu broji 6755 žitelja pravoslavne i 15 žitelja rimokatoličke vjeroispovijesti, odnosno ukupno ima 6770 stanovnika.

Лаички покушај расвјетљавања једног детаља из прошлости нашега Прибоја

Laički pokušaj rasvjetljavanja jednog detalja iz prošlosti našega Priboja
Priboj-1.doc
Microsoft Word-Dokument [35.0 KB]

  Даља прошлост Прибоја и прибојског краја мало нам је позната. Нама који се аматерски бавимо прошлошћу Прибоја и осталих села Мајевице не преостаје ништа друго него да небројено пута прелиставамо Филиповићеву монографију1) не би ли пронашли нешто ново, што нам је у претходном читању промакло оку. Нешто више историјских података о Прибоју може се прочитати у књизи Основна школа у Мајевичком Прибоју2), те по неки занимљив податак може се пронаћи и у књизи Прибој Мајевички (монографија и родослови)3), књига која ће добити на вриједности наредних десетљећа када потпуно утихне народно предање. Разлог мањка информација о прошлости овог чисто српског краја лежи у чињеници да на простору слива горњег тока ријеке Јање, до дана данашњег није обављено ни једно једино археолошко ископавање.4)Није претјерано рећи да је у том смислу овај регион био занемариван, било из националних или идеолошких разлога.5) Из жеље за некаквим новим сазнањем, те као израз незадовољства постојећим стањем настаће овај текст који сасвим исправно носи наслов какав му и следује.

 За сада, једини познати материјални остаци из средњег вијека на подручју Прибоја су двије некрополе стећака. Народ њихово поријекло приписује Мађарима, тако да ове српске средњевјековне некрополе називају мраморовима, мраморјем, те маџарским гробљима. За разлику од некрополе у Липовицама на мраморовима ових двију некропола, нажалост, није сачуван ни један натпис. У Липовицама на локалитету Језеро на једном од саркофага је писало: “АСЕ ЛЕЖИ (овдје лежи) ХОТИН БОГОСАЛИЋ НА ПЛЕМЕНИТОЈ СВОЈОЈ ЗЕМЛИ, ПОСТАВИ (споменик) РАДОВАН И РАДОВИН, СИНА ОБА”6) Ова три имена била би најстарија нама позната имена житеља Липовица, као што су ДРАГОЈЕ, МИЛОБРАТ, ПРИБИЛ, БРАТМИО, БОЉЕРАД најстарија имена становника Тобута из ХV вијека7)
   Сва лица која се помињу у натписима на стећцима носе српска имена и презимена8)
   Још један извор за проучавање прошлости је језик, у овом случају, микротопонимија предјела који се истражује. Један од микротопонима који би могао бити средњевјековни је име прибојског засеока Шимаре. Стари окамењени наставак номинатива множине указује на старост микротопонима и на какав-такав континуитет становништва на Мајевици. Шимаре се налазе поред Шкриљевца гдје би, према неким довољно непровјереним изворима, могао бити стари средњевјековни град. Други микротопоним, који је и предмет нашег писања је
Јанковац или Јанковци – уже подручје у Доњем Прибоју. На Јанковцу ми нико није могао рећи по ком Јанку је овај мали заселак добио име. Данас овдје живи дио фамилије Миловановић чији се предак у Прибој доселио око 1800. године. Њихово породично предање није сачувало успомену на претходног власника овог земљишта, а ни у оближњим кућама, ни од најстаријих људи нисам могао да сазнам ништа. Ово би могло да укаже на релативну старост назива. Сазнао сам да у селу Пељавама, отприлике два километра сјеверно од подручја Јанковца тече поток са истим називом, дакле ван хатара засеока Јанковца. Ово указује на то да је Јанковачки посјед некад био много шири. Мијењање граница насеља у свијести становништва било је сасвим обично. На то указује један мајевички стећак сада у хатару села Пипера. Филиповић каже: Најзначајнији је, свакако натпис на једном стећку сада у хатару села Пипера. Стећак је на гробу Милоша "Адвичь-а" а "на свои земьли на Висорахь" Стећак су поставила његова три сина "и сь родом"... Село под тим именом постоји и данас, али је оно сасвим малено и безначајно.        Очигледно је да се на његову хатару развило село Пипери.”9) Још један индиректан доказ да је име Јанковац средњевјековно је примјер властеле Весковића, која се помиње 1458. у повењи логофету Ст. Ратковићу коју је упутио босански краљ Стјепан Томаш (1443 – 1461) у којој му краљ додјељује на Мајевици “у власти теочачкој село Лукова и село Прекопац долни и Прекопац средни и село Кунцели и други Кунцели и Подлужје и Пелијаве и Тобут Долни, што су држали Весковићи”*10). Данас у Тобуту постоји и комплекс њива под називом Весковац11), као што у Прибоју имамо комплкс њива под називом Јанковац који се на сјеверу спаја са брдом Рустом гдје се налази средњевјековна некропола стећака. Треба још напоменути да је у народу исто толико обичан и множински облик Јанковци, као и облик једнине Јанковац, који можда представља патроним власника посједа.
   Наша је претпоставка да је Јанковачки властелински посјед могао да обухвата, нпр. предио између ријечице Лабуђанке и потока Јанковца (у горњем току познатијем као Мирковића поток), тј. данашња брда: Грујичићи, Вис и Руст (можда и шире), те да су у некрополи на Русту сахрањена властела Јанковци (Јанковићи). Можда неко будуће откриће потврди хипотезу коју смо изнели у овом тексту.


Priboj i Majevičani u vihoru 2. Svjetskog rata

Početak drugog svjetskog rata i okupaciija bivše Jugoslavije kao i raspad staro-jugoslovenske vojske koja je kapitulirala odmah nakon kratkog aprilskog rata, ratna stihija nije zaobišla ni žitelje Priboja i okoline, tako su mnogi vojnici, mještani a među nima i pribojski prota Jovanović, završili u logorima u Njemačkoj. Nakon oslobodjenja jedan dio prezivjelih logoraša se vratio ponovo u svoja rodna mjesta. Na slikama se pojavljuje i Kojo Stevanović (na trećoj slici, stoji treći sa desne strane), imena ostalih na slikama nažalost nisam uspio da pronadjem. Slike najvjerovatnije su snimljene u logoru Stalag VIIa Moosburg, koji se nalazi izmedju Minhena i Regensburga.

"DAHAU" - MANASTIR SMRTI

  ĐORĐE Jovanović je bio sveštenik Zvorničko-tuzlanske eparhije Srpske pravoslavne crkve. Rođen je 23. septembra 1909. godine, u selu Priboju, ispod Majevice (Bosna), u svešteničkoj porodici.
  Završio je tzv. nižu gimnaziju, a potom i Bogosloviju u Sarajevu. Posle ženidbe i rukopoloženja, službovao je kao sveštenik u Skuguriću, kod Gračaca i u rodnom Priboju.
  Šestoaprilski rat ga je zatekao na susednoj parohiji, u Rastošnici. Posle stvaranja tzv. Nezavisne Države Hrvatske, oteran je u logor "Caprag", kod Siska, a zatim proteran u Srbiju. Jula 1941. godine postavljen je za privremenog paroha novoosnovane druge runjanske parohije u Arhijerejskom namesništvu lozničkom (u okviru Šabačko-valjevske eparhije). U "Glasniku Srpske pravoslavne crkve", iz janura 1943, piše da je oktobra 1942. godine postavljen za pomoćnika starešine crkve prve i druge belocrkvanske parohije u Arhijerejskom namesništvu rađevskom (u okviru iste eparhije), iako je prema S. Milunoviću i evidencijama Jugoslovenskog crvenog krsta bio uhapšen još 25. avgusta 1942. godine.
   Kao što je već ranije rečeno, S. Milunović je u svom članku zapisao da je Jovanović uhapšen "zbog prekoračenja granice", u Banji Koviljači.(Vecernje novosti Feljton: Pogrom rodoljuba)